Zakaži besplatnu konsultaciju

Sagorevanje na poslu - Iscrpljenost, gubitak smisla i put oporavka

Piše: Sanja Borković · Psihoterapeut pod supervizijom
Mnogi ljudi dolaze na terapiju govoreći: „Osećam se isceđeno. Ne mogu više ovako.“

Drugi, pak, kažu: „Iscrpljen/-a sam, ali ne znam zašto.“ Ne rade nužno duže nego ranije. Neki čak nemaju ni osećaj da rade naročito naporno. Pa ipak, negde u sebi osećaju se duboko iscrpljeno.

Sagorevanje na poslu je često iskustvo savremenog života. Nedavno objavljeni podaci za EU pokazuju da je čak dve trećine zaposlenih imalo zdravstvene probleme izazvane ili pogoršane poslom u prethodnih godinu dana. Ovo sugeriše da ono što često doživljavamo kao lični neuspeh može, zapravo, biti zajednički, ljudski odgovor na svet rada kakav je danas.

Duga istorija iscrpljenosti: Od neurastenije do sagorevanja

Iako se „sagorevanje“ čini fenomenom modernog društva, čovečanstvo se već dugo bori s cenom veće produktivnosti. Sredinom 19. veka, lekari su identifikovali stanje nazvano neurastenija, ili „nervna iscrpljenost“. Verovalo se da je ono uzrokovano brzim tempom industrijske revolucije, gde „živci“ jednostavno nisu mogli da prate novi, brzi svet.
Sindrom sagorevanja (engl. burnout) prvi put je opisan pre više od 50 godina. Sagorevanje je najpre identifikovano kod zdravstvenih, prosvetnih i socijalnih radnika, psihoterapeuta, kao i policije – tj. u profesijama koje su se često smatrale ne poslom nego „pozivom“. Kako su ove oblasti postajale sve više profesionalizovane, standardizovane i birokratizovane, mnogi zaposleni su se našli „zarobljeni“ između svojih ideala i formalnih zahteva.
Iako se u početku smatralo da je sindrom sagorevanja specifičan za profesionalce koji na neki način brinu o drugim ljudima, kasnije se pokazalo da se ovaj sindrom može razviti kod različitih profesija i zanimanja. Danas je sagorevanje prisutno u svim sektorima – od privatnog i korporativnog, preko javnog, do frilensinga. Ono što je zajedničko različitim kontekstima jeste kakve zahteve posao stavlja ispred nas – u fizičkom, mentalnom, emocionalnom, pa i etičkom smislu.

Šta sagorevanje jeste, a šta nije?

Sagorevanje nije lični neuspeh.
Nije znak slabosti, manjka rezilijentnosti ili motivacije.
I, posebno, nije „samo umor“.

Iako iscrpljenost možemo doživeti i u roditeljstvu ili aktivizmu, Svetska zdravstvena organizacija posmatra sagorevanje kao fenomen povezan s poslom. Definiše ga kao sindrom koji je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, kojim se ne upravlja uspešno.

Tri osnovne dimenzije sagorevanja

Većina istraživanja opisuje sindrom sagorevanja kroz tri međusobno povezane dimenzije:

  1. Emocionalna iscrpljenost: Osećaj velike iscrpljenosti, preopterećenosti i nemogućnosti da se ispune stalni zahtevi.
  2. Cinizam: Razvijanje distanciranog, ravnodušnog ili negativnog stava prema poslu, klijentima ili kolegama. Ponekad se ispoljava kao iritacija ili tiho negodovanje.
  3. Smanjena efikasnost: Tendencija da negativno ocenjujemo svoju kompetentnost i postignuća na poslu. Doživljavamo sebe kao ndovoljno efikasne.
Ove tri dimenzije nagoveštavaju da sagorevanje nije samo obična iscrpljenost, već i postepeno, tiho gubljenje povezanosti sa onim što radimo.
Sagorevanje se često javlja kod kompetentnih, savesnih i odgovornih ljudi – onih kojima je duboko stalo do posla, koji su u stanju da se prilagođavaju i imaju visoka očekivanja od sebe.

Tri tipa sagorevanja: Farberova perspektiva

Klinički psiholog Beri A. Farber smatra da sagorevanje ne izgleda isto kod svih ljudi. U zavisnosti od toga kako se dominantno nosimo sa stresom i frustracijom na poslu, opisao je tri obrasca sagorevanja:

1) Frenetični tip – Sagorevanje usled preopterećenja

Ovo je klasična slika sagorevanja. Frenetični tip sagorevanja se javlja kod ambicioznih, posvećenih ljudi koji reaguju na stres tako što rade i ulažu se više – često na štetu svog zdravlja i odnosa. Neretko zanemaruju svoje granice i vezuju samopoštovanje za profesionalno postignuće. S vremenom, trud se pretvara u iscrpljenost.

2) Nedovoljno stimulisan tip – Sagorevanje usled nedovoljne stimulacije

Ovde sagorevanje ne nastaje zbog preopterećenja ili stresa, već zbog nedostatka smisla i profesionalnog rasta. Ljudi na poslu osećaju dosadu, monotoniju i nezainteresovanost. Zadaci deluju ponavljajuće, besmisleno ili u neskladu s njihovim sposobnostima i vrednostima. S vremenom, počinju da rade površnije i razmatraju promenu profesije.

3) Istrošeni tip – Sagorevanje usled rezignacije

Ovaj tip se često javlja u krutim, birokratskim ili sistemima koji se percipiraju kao nepravedni. Nakon što su se iskustva u kojima su se osećali nemoćno ponavljala, ljudi postepeno odustaju. Emocionalno se isključuju i prestaju da veruju da njihovi postupci mogu da naprave razliku. Dolazi do povlačenja, pasivnosti i osećaja da ništa što rade, zapravo, nije važno.

Farber je primetio da su nedovoljno stimulisani i istrošeni tip sagorevanja danas sve češći.

Ilustracija tri tipa sagorevanja na poslu prema Farberu: sagorevanje usled preopterećenja (frenetični tip), sagorevanje usled nedovoljne stimulacije i sagorevanje usled rezignacije.

Tri lica sagorevanja: Svaki tip se drugačije nosi sa stresom i frustracijom na poslu.

Kratak upitnik za samorefleksiju

(Nije dijagnostički alat)
Pitanja u nastavku namenjena su samorefleksiji, a ne dijagnostifikovanju sagorevanja. Obratite pažnju na to koliko vam svaka tvrdnja deluje tačno: retko, ponekad, često, gotovo uvek.

Frenetični obrazac (preopterećenje)

  • Kada se pojave teškoće na poslu, ulažem pojačan napor da ih razrešim.
  • Guram sebe preko zdravih granica kako bih ispunio/-la zahteve posla.
  • Zanemarujem svoje potrebe/privatni život kada mi zadatak deluje važan ili hitan.
  • Moj osećaj lične vrednosti snažno je povezan s tim koliko postižem na poslu.


Obrazac nedovoljne stimulisanosti

  • Posao mi ne omogućava da koristim ili razvijam svoje sposobnosti. Imam osećaj da stagniram.
  • Voleo/-la bih da moj posao ima više smisla ili da me više podstiče na učenje i razvoj.
  • Osećam da sam prerastao/-la posao koji radim.
  • Razmišljam da mi je potrebna promena profesije.


Obrazac istrošenosti (rezignacija)

  • Kada se pojave teškoće na poslu, sklon/-a sam povlačenju umesto hvatanju u koštac s njima.
  • Jedva čekam kraj radnog dana.
  • Imam osećaj da moj trud ne pravi nikakvu razliku.
  • Prestao/-la sam da očekujem da će se išta smisleno promeniti na mom poslu.

Svoje odgovore posmatrajte s radoznalošću. Oni su putokazi, a ne dijagnoza. Oni ne govore o tome ko ste vi i da li imate sindrom sagorevanja, već mogu da ukažu na to kakav je vaš trenutni odnos prema poslu. Neka vam posluže kao početna tačka za razmišljanje: šta me ovde iscrpljuje, šta mi nedostaje i šta pokušavam da sačuvam?

Sagorevanje na poslu: Zašto je danas toliko rasprostranjeno?

Faktori vezani za sam posao i organizaciju u kojoj radimo nesumnjivo igraju važnu ulogu. Tu spadaju: priroda posla, visoko radno opterećenje, kratki rokovi, nejasna očekivanja, međuljudski konflikti, manjak autonomije, mikromenadžment, prekomerno praćenje učinka i metrika, kao i neusklađenost između uloženog truda i nagrade — bilo da je reč o finansijskom, društvenom ili ljudskom priznanju.

Čest razlog sagorevanja je i jaz između ličnih vrednosti i ciljeva organizacije, kao i osećaj da moramo da kompromitujemo sopstvenu etiku zbog ograničenja sistema u kojem radimo.

Ipak, sagorevanje danas ne možemo u potpunosti razumeti ako ga posmatramo izolovano od društva u kojem živimo. Ono je duboko oblikovano širim društveno-ekonomskim i kulturnim kontekstom:
  • Savremeni ekonomski sistem prioritizuje produktivnost, profit i rast. Nesigurnost zaposlenja, kratkoročni ugovori i kontinuirana evaluacija stvaraju pritisak da budemo stalno „zapošljivi“, fleksibilni i i spremni na prilagođavanje. Štaviše, kad ove zahteve internalizujemo, svaki trenutak koji nije „produktivan“ ili posvećen samousavršavanju može se doživeti kao „izgubljen“. Zato se odmor često posmatra kao lenjost i prati ga krivica. Pored toga, osećaj da smo lako zamenljivi često otvara pitanje smisla.
  • Globalizacija povećava konkurenciju i briše granice radnog vremena. Naš klijent, tim ili šef mogu biti na drugoj strani planete, u različitoj vremenskoj zoni, što podstiče stalnu dostupnost i otežava pravi odmor i psihološko isključivanje od posla.
  • Tehnološke promene olakšavaju komunikaciju, ali po cenu dodatnog zamagljivanja granica između posla i privatnog života, i „digitalnog zamora“. Stalni dotok informacija i poruka doprinosi kognitivnom preopterećenju. Takođe, brz razvoj tehnologije utiče na to da se radne uloge brzo menjaju – veštine koje su bile relevantne pre nekoliko godina danas mogu biti zastarele, što stvara pritisak da kontinuirano učimo.
  • Kultura stalnog poređenja i postignuća podstiče uverenje da treba da „imamo sve“ („have it all“) i da neprestano težimo ka nečemu višem. Multitasking postaje norma, tempo života se ubrzava, a odnosi s drugima postaju krhkiji. Kako socijalna podrška slabi, nezadovoljstvo može postati hronično, a iscrpljenost tiha, ali postojana.
U ovakvom okruženju, poruka koju mnogi od nas čuju jeste: Radi više. Budi bolji/-a. Nemoj stati.
S vremenom, to stvara hroničnu tenziju između onoga ko smo mi i šta sistem traži od nas.

Sagorevanje kao kriza smisla

Iz konstruktivističke perspektive, sagorevanje često uključuje i krizu smisla.
Mi dajemo smisao svojim životima kroz narative koje smo razvili. Sagorevanje se može javiti kad se ovi narativi uruše. Npr. kad
„Ja sam neko ko pomaže ljudima“ postane „Ja sam šraf u pokvarenoj mašini“.

Svaki tip sagorevanja odražava različit odgovor na svet koji nam je sve manje smislen ili razumljiv:

  • Frenetični tip pokušava da „iznudi“ smisao kroz povećan napor.
  • Nedovoljno stimulisani tip čezne za smislom koji ne dolazi.
  • Istrošeni tip je izgubio veru da je smisao uopšte moguć.

Priče po kojima živimo

Podjednako važan je i naš unutrašnji glas:
Moram uvek biti jak/-a.
Odmaranje je slabost.
Moja vrednost zavisi od mojih rezultata.
Ne postoji alternativa.
Jer, mi nismo samo naratori ovih priča. Mi se aktivno upravljamo prema njima. One nam često neprimetno crpe energiju i doprinose osećaju da su nam mogućnosti sužene.

Konstruktivistički put napred

Posmatrano kroz konstruktivističku prizmu, sagorevanje nije slabost – ono je signal.
Sagorevanje signalizuje:
  • da postoji neusklađenost između osobe i sistema,
  • da je postojeća strategija nošenja sa situacijom dostigla svoj limit,
  • da je potrebno da se preispitaju i iznova oblikuju značenja, unutrašnja „pravila“ i granice.
Oporavak od sagorevanja ne svodi se samo na odmor ili tehnike za smanjenje stresa. On podrazumeva i promišljanje i rekonstrukciju našeg odnosa prema radu:
  • Sagorevanje usled preopterećenja poziva na popuštanje pravila koja vezuju našu ličnu vrednost za produktivnost.
  • Sagorevanje usled nedovoljne stimulacije otvara prostor za istraživanje naših vrednosti i mogućih drugih profesionalnih puteva.
  • Sagorevanje usled rezignacije poziva na osnaženje osećaja agensnosti, izbora i lične moći, tj. razvoj uverenja da ipak možemo nešto da učinimo.

Od iscrpljenosti do novog smisla...

Sagorevanje se obično razvija tiho, ali ne mora da se završi slomom. Razumeti šta nam se dešava često je prvi korak ka rešenju.

Ono što osećamo kao psihološku iscrpljenost ponekad predstavlja poziv na stvaranje novih značenja i perspektiva, a time i novih mogućnosti. Razgovor s nekim ko nije deo sistema u kojem ste se iscrpeli često može biti prvi prostor u kojem se pojavljuju novi uvidi. Ako želite da ovo dalje istražite, saznajte više o individualnoj psihoterapiji.

Literatura:

  • EU-OSHA (2025). OSH Pulse Survey 2025: Occupational safety and health in European workplaces – Stress and mental health at work.European Agency for Safety and Health at Work
  • Edú-Valsania, S., Laguía, A., & Moriano, J. A. (2022). Burnout: A Review of Theory and Measurement. International Journal of Environmental Research and Public Health, 19(3), 1780.
  • Schaufeli, W. B., Leiter, M. P., & Maslach, C. (2009). Burnout: 35 Years of Research and Practice. Career Development International,  14 No. 3, 204-220.
  • Farber, B. A. (2000), Introduction: Understanding and Treating Burnout in a Changing Culture. Journal of Clinical Psychology, Volume 56 (5), 589–594.
  • Farber, B. A. (2000), Treatment Strategies for Different Types of Teacher Burnout. Journal of Clinical Psychology, Volume 56 (5), 675–689.

Možda će Vas zanimati i...

Zakaži besplatnu konsultaciju