Sanja Borković

Šta je, zapravo, psihoterapija i kako Vam može pomoći?

152roh8g — Sun, 25 Jan 2026 23:08:56 +0000

Šta je, zapravo, psihoterapija i kako Vam može pomoći?

Piše: Sanja Borković · Psihoterapeut pod supervizijom

„Svaka kultura je osmislila neke oblike aktivnosti koji obezbeđuju vođstvo, olakšanje ili utehu ranjivim osobama u običnim vremenima i običnim osobama u vanrednim vremenima.”
– DAVID E. ORLINSKI

Mnogi ljudi se okreću psihoterapiji kada im život postane težak — kada ih posao iscrpi, kada se osećaju sve anksioznije ili tuga traje duže nego što su očekivali. Često postoji osećaj zaglavljenosti, ponavljanja istih starih obrazaca — na profesionalnom planu, emotivnom ili u odnosima — uprkos istinskim naporima da ih promene.

Psihoterapija nudi prostor gde se ova iskustva mogu istražiti i razumeti, umesto da se trpe. Ali, šta je zapravo psihoterapija?

Koreni reči „psihoterapija“: Psiha i lečenje

Reč „psihoterapija“ potiče od dve starogrčke reči:

U prevodu, radi se o lečenju duše, ili psihe. Sam termin „psihoterapija“ skovan je u 19. veku i s vremenom je njegovo značenje evoluiralo od „lečenja psihe“ u „lečenje psihičkim putem“ — najčešće kroz razgovor, refleksiju i odnos.

Istorija psihoterapije i njen razvoj

Ljudi su oduvek tražili načine da ublaže psihičku patnju. U različitim kulturama i vremenima ti načini su poprimali različite oblike – od magije i rituala, preko „isterivanja demona“ do hipnoze i sugestije.

U suštini, kako je društvo shvatalo psihičke probleme – kao kaznu, greh, bolest ili nevolju, tako ih je i tretiralo. Nekad i vrlo nesaosećajno.

S pojavom austrijskog lekara Sigmunda Frojda, krajem 19. i početkom 20. veka, počinje era moderne psihoterapije i psihoterapija se razvija kao naučna disciplina.

Psihoterapija danas

Kad danas čuju reč „psihoterapija“, mnogi pomisle upravo na Frojdovu psihoanalizu – zamišljaju osobu koja koji leži na otomanu i priča, dok terapeut tiho sluša sa strane. Međutim, psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija u ovom trenutku samo su jedna od više stotina psihoterapijskih škola koje su se razvile u poslednjih 130 godina.

Šta je psihoterapija, zvanično?

Zbog velikog broja psihoterapeutskih škola i pristupa, postoji i veliki broj definicija psihoterapije. Ipak, kroz većinu definicija provlači se ista nit:

Psihoterapija je proces koji se koristi za ublažavanje emocionalne patnje i podsticanje psiholoških promena.

U njenoj srži leži odnos poverenja, međusobnog poštovanja i pozitivnog očekivanja – osnova svake značajne promene.

Prof. Ljubomir Erić, autor referentnog udžbenika za psihoterapiju, kaže da psihoterapija podrazumeva više grupa naučnih i iskustvenih postupaka, procedura i metoda koji imaju za cilj lečenje psihičkih i psihosomatskih poremećaja psihičkim putem, a koji su, pretpostavlja se, izazvani psihološkim (ili dominantno psihološkim) razlozima. (Erić, 2023)

Lično razumevanje psihoterapije

Jednostavno govoreći, psihoterapija znači da jedno ljudsko biće pomaže drugom — prvenstveno kroz dijalog i psihološku interakciju — u okviru jasno postavljenih pravila koja se tiču poverljivosti, etike, granica, dužine seansi, učestalosti viđanja itd.

Za mene, psihoterapija je prostor gde:

možemo da kažemo sve što nam je na duši
možemo da ćutimo, kada nam je to potrebno
možemo da se ljutimo, budemo zbunjeni, tužni ili nesigurni — a da se i dalje osećamo prihvaćeno
preko puta nas je neko ko istinski želi da razume naš unutrašnji svet, a kroz to – on postaje jasniji i nama
stičemo dublji uvid u sebe – svoje potrebe, želje i obrasce ponašanja
osećamo se čuto i viđeno — ponekad po prvi put u životu
osećamo se dovoljno bezbedno da izrazimo nezadovoljstvo ili bes
učimo da postavimo granice i kažemo Ne, kada nam je to potrebno
radimo na onome što je važno nama, a ne drugima, uključujući terapeuta
krećemo se svojim tempom, bez pritiska i osude

Psihoterapija nije samo razgovor

Neka iskustva je teško staviti u reči ili je teško pričati o njima. Zato savremena psihoterapija ne podrazumeva samo razgovor, već može da uključi i neverbalne pristupe kao što su crtanje, muzika, pokret, itd.

Ove metode mogu pomoći da pristupimo onim aspektima iskustva koji još nisu u potpunosti artikulisani i da ih izrazimo, a zatim i razumemo.

Pomoć ne samo u krizi: Psihoterapija kao prevencija

Psihoterapija može podržati osobe koji se nose s hroničnim bolestima ili sagorevanjem (burnout-om), ali se njena vrednost sve više vidi i u prevenciji ovih stanja. Kroz promenu našeg odgovora na stres, poboljšanje emocionalne regulacije i povećanje samosvesti, psihoterapija jača našu otpornost

Psihoterapija nam pomaže da proširimo „optimalnu zonu“ (prozor tolerancije), kako bismo mogli da ostanemo prisutni i stabilni čak i kada su životni izazovi veliki.

Može nam pomoći da primetimo rane znake nesklada u svom životu – prekomerni rad, iscrpljenost, nezadovoljstvo – i napravimo zdravije izbore pre nego što situacija eskalira.

U tom smislu, psihoterapija nije samo odgovor na patnju ili krizu; ona je, takođe, način brige o našem mentalnom zdravlju i njegovoj zaštiti.

Vrste psihoterapije

U zavisnosti od toga ko je klijent, psihoterapija može biti:

Psihoterapijski modaliteti

Pomenula sam da danas postoji nekoliko stotina psihoterapijskih pristupa. Oni se mogu grubo podeliti u sledeće grupe:

(Psiho)analitička psihoterapija
Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT, REBT, shema terapija, terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT) …)
Humanističko-egzistencijalistički pristupi (egzistencijalistička psihoterapija, psihodrama, geštalt, transakciona analiza…)
Sistemska porodična terapija
Postmoderni pristupi (konstruktivistička psihoterapija, narativna terapija, terapija usmerena na rešenje…)
Integrativna psihoterapija.

Bez obzira na modalitet, istraživanja pokazuju da je za uspeh terapije najvažnija dobra usklađenost između klijenta i terapeuta. Ako želite da proverimo da li bi Vam moj način rada odgovarao, možete zakazati besplatnu 20-minutnu online konsultaciju.

Literatura:

Erić, Lj. (2023). Šta je psihoterapija, u Dimitrijević, A. i Erić, Lj. (ur.), Psihoterapija (str. 21–37). Šesto, izmenjeno i dopunjeno izdanje. Beograd: Clio.
Orlinsky, D. E. (2017). Unity and Diversity Among Psychotherapies, in Consoli, A. J., Beutler, L. E., & Bongar, B. (Eds.), Comprehensive Textbook of Psychotherapy: Theory and Practice (pp. 11–30). 2nd ed. New York: Oxford University Press.
Srna, J. (2012). Psihoterapija i savetovanje: Teorija, praksa, istraživanje. Beograd: Zavod za udžbenike.

Konstruktivistička psihoterapija – Kad nova značenja otvaraju nove mogućnosti

152roh8g — Sun, 25 Jan 2026 22:42:28 +0000

Konstruktivistička psihoterapija - Kad nova značenja otvaraju nove mogućnosti

Piše: Sanja Borković · Psihoterapeut pod supervizijom

Možda se osećate anksiozno, preplavljeno ili obeshrabreno zbog pravca kojim je Vaš život krenuo. Možda ste pokušali da promenite stare navike, samo da biste otkrili da se isti obrasci vraćaju iznova i iznova. Konstruktivistička psihoterapija nudi miran i podržavajući prostor za razumevanje zašto se to dešava i kako novi načini viđenja sebe mogu otvoriti vrata smislenoj, održivoj promeni.

Konstruktivizam: Drugačiji pogled na obrasce i promene

Konstruktivistička teorija (psihologija ličnih konstrukata) nastala je sredinom 20. veka kao odgovor na tada dominantne pravce: psihoanalizu i bihejviorizam.

Dok je psihoanaliza akcenat stavljala na unutrašnje nagone i nesvesno, a bihejviorizam na uticaj sredine — što je u oba slučaja osobu stavljalo u pasivnu poziciju — tvorac teorije ličnih konstrukata, Džordž Keli, ponudio je drugačiji pogled:

Mi, ljudi, smo aktivni učesnici u svom životu. Ponašamo se na osnovu toga kako tumačimo događaje i šta predviđamo da će se desiti.

Metafora „čovek-naučnik“: Kako testiramo sopstvena uverenja

Keli je verovao da je svaki čovek – naučnik.

Svako naše ponašanje je eksperiment kojim testiramo neko uverenje ili pretpostavku o sebi, drugima ili svetu.

Na primer:

U idealnom slučaju, kada vidimo da neko uverenje više ne funkcioniše, mi ga revidiramo i tako uspešno zaokružujemo tzv. ciklus iskustva. Ali, to je često lakše reći nego izvesti.

Takođe, nismo uvek dobri naučnici i zato što:

Nekad su nam hipoteze tako postavljene da ih ne možemo testirati.
Nekad tumačimo nove „podatke“ kroz stare strahove.
A nekad uopšte ne eksperimentišemo, već se držimo starih obrazaca, koji su nam ranije bili potrebni za osećaj sigurnosti ili privaćenosti. Otpustiti takva uverenja može delovati rizično, čak i kada od njih imamo više štete nego koristi.

U psihoterapiji često radimo na promeni uverenja (faza 5), ali nekad, takođe, zajedno osmišljavamo nove „životne eksperimente“ (faza 3) i pomažemo Vam da jasnije sagledate njihove ishode (faza 4).

Prošlost ne određuje budućnost: Revizija značenja biografije

„Niko ne mora da bude žrtva svoje biografije.“

– Džordž Keli

Keli je govorio da naša prošlost utiče na nas, ali ne mora da nas trajno određuje.

Ne možemo promeniti ono što se desilo, ali možemo promeniti kako to danas razumemo. Konstruktivizam polazi od ideje da značenje koje pripisujemo događajima u svom životu nije fiksirano – menja se kako se i mi menjamo. S vremenom ga ažuriramo, dopunjujemo, proširujemo…

Kada promenimo način na koji razumemo svoje iskustvo, otvaraju se novi pravci za delovanje. Naša prošlost prestaje da upravlja našom budućnošću.

Konstruktivni alternativizam: Uvek postoji više od jedne perspektive

Centralna ideja konstruktivizma je da:

Zato ista situacija može izgledati potpuno različito dvema osobama.

Ne postoji jedno jedino „ispravno“ tumačenje stvarnosti. Različita uverenja se ne razlikuju po tome koliko su tačna, već po tome koliko su nam korisna u životu koji živimo.

Na primer, uverenje koje nas je nekada štitilo — poput:
„Ako radim ono što se od mene očekuje, biću voljen/-a“ — u odraslom dobu može voditi sagorevanju na poslu, anksioznosti ili stalnom ugađanju drugima.

Konstruktivistička psihoterapija pomaže da prepoznamo uverenja kojima je, slikovito rečeno, „istekao rok trajanja“ i da ih u sigurnom prostoru preispitamo i, po potrebi, revidiramo.

O konstruktivističkoj psihoterapiji

U radu s konstruktivističkim psihoterapeutom stvara se prostor za nova tumačenja, a nova tumačenja – otvaraju put promeni.

To je proces koji se kod nekoga odvija brže, a kod nekoga sporije. Svako se kreće sopstvenim tempom, u skladu s trenutnim kapacitetima i životnim okolnostima.

U terapijskom radu zajedno istražujemo:

Cilj konstruktivističke psihoterapije...

…nije da Vas „popravi“ ili uklopi u neku dijagnozu.

Cilj je da razumemo Vaš jedinstven način gledanja na svet i da, tamo gde je potrebno, zajedno pronađemo alternativne perspektive koje Vam mogu doneti više slobode, fleksibilnosti i unutrašnjeg mira. Kako nove perspektive postaju dostupne, dobijate više prostora da birate kako reagujete, kako se odnosite prema drugima i kako napredujete.

Promena se ne dešava kroz forsiranje, već kroz jasnoću, radoznalost i nežno preispitivanje starih značenja.

Kako dalje?

Za mnoge ljude koji se nose sa nezadovoljstvom poslom, anksioznošću ili lošim raspoloženjem, najteži deo je osećaj zaglavljenosti – ponavljanje poznatih obrazaca i nepoznavanje načina kako da ih prekinu.

Rad s konstruktivističkim terapeutom podrazumeva bezbedan i miran prostor za razumevanje ovih obrazaca, istraživanje alternativnih tumačenja i postepenu izgradnju života koji odražava ono što ste danas i što želite da budete, a ne ono što ste nekada morali biti.

Ako ste spremni da istražite svoja uverenja i otvorite prostor za nove mogućnosti, možete zakazati besplatnu 20-minutnu online konsultaciju

Sagorevanje na poslu – Iscrpljenost, gubitak smisla i put oporavka

152roh8g — Sun, 25 Jan 2026 22:40:12 +0000

Sagorevanje na poslu - Iscrpljenost, gubitak smisla i put oporavka

Piše: Sanja Borković · Psihoterapeut pod supervizijom

Mnogi ljudi dolaze na terapiju govoreći: „Osećam se isceđeno. Ne mogu više ovako.“

Drugi, pak, kažu: „Iscrpljen/-a sam, ali ne znam zašto.“ Ne rade nužno duže nego ranije. Neki čak nemaju ni osećaj da rade naročito naporno. Pa ipak, negde u sebi osećaju se duboko iscrpljeno.

Sagorevanje na poslu je često iskustvo savremenog života. Nedavno objavljeni podaci za EU pokazuju da je čak dve trećine zaposlenih imalo zdravstvene probleme izazvane ili pogoršane poslom u prethodnih godinu dana. Ovo sugeriše da ono što često doživljavamo kao lični neuspeh može, zapravo, biti zajednički, ljudski odgovor na svet rada kakav je danas.

Duga istorija iscrpljenosti: Od neurastenije do sagorevanja

Iako se „sagorevanje“ čini fenomenom modernog društva, čovečanstvo se već dugo bori s cenom veće produktivnosti. Sredinom 19. veka, lekari su identifikovali stanje nazvano neurastenija, ili „nervna iscrpljenost“. Verovalo se da je ono uzrokovano brzim tempom industrijske revolucije, gde „živci“ jednostavno nisu mogli da prate novi, brzi svet.

Sindrom sagorevanja (engl. burnout) prvi put je opisan pre više od 50 godina. Sagorevanje je najpre identifikovano kod zdravstvenih, prosvetnih i socijalnih radnika, psihoterapeuta, kao i policije – tj. u profesijama koje su se često smatrale ne poslom nego „pozivom“. Kako su ove oblasti postajale sve više profesionalizovane, standardizovane i birokratizovane, mnogi zaposleni su se našli „zarobljeni“ između svojih ideala i formalnih zahteva.

Iako se u početku smatralo da je sindrom sagorevanja specifičan za profesionalce koji na neki način brinu o drugim ljudima, kasnije se pokazalo da se ovaj sindrom može razviti kod različitih profesija i zanimanja. Danas je sagorevanje prisutno u svim sektorima – od privatnog i korporativnog, preko javnog, do frilensinga. Ono što je zajedničko različitim kontekstima jeste kakve zahteve posao stavlja ispred nas – u fizičkom, mentalnom, emocionalnom, pa i etičkom smislu.

Šta sagorevanje jeste, a šta nije?

Sagorevanje nije lični neuspeh.
Nije znak slabosti, manjka rezilijentnosti ili motivacije.
I, posebno, nije „samo umor“.

Iako iscrpljenost možemo doživeti i u roditeljstvu ili aktivizmu, Svetska zdravstvena organizacija posmatra sagorevanje kao fenomen povezan s poslom. Definiše ga kao sindrom koji je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, kojim se ne upravlja uspešno.

Tri osnovne dimenzije sagorevanja

Većina istraživanja opisuje sindrom sagorevanja kroz tri međusobno povezane dimenzije:

Emocionalna iscrpljenost: Osećaj velike iscrpljenosti, preopterećenosti i nemogućnosti da se ispune stalni zahtevi.
Cinizam: Razvijanje distanciranog, ravnodušnog ili negativnog stava prema poslu, klijentima ili kolegama. Ponekad se ispoljava kao iritacija ili tiho negodovanje.
Smanjena efikasnost: Tendencija da negativno ocenjujemo svoju kompetentnost i postignuća na poslu. Doživljavamo sebe kao ndovoljno efikasne.

Ove tri dimenzije nagoveštavaju da sagorevanje nije samo obična iscrpljenost, već i postepeno, tiho gubljenje povezanosti sa onim što radimo.

Sagorevanje se često javlja kod kompetentnih, savesnih i odgovornih ljudi – onih kojima je duboko stalo do posla, koji su u stanju da se prilagođavaju i imaju visoka očekivanja od sebe.

Tri tipa sagorevanja: Farberova perspektiva

Klinički psiholog Beri A. Farber smatra da sagorevanje ne izgleda isto kod svih ljudi. U zavisnosti od toga kako se dominantno nosimo sa stresom i frustracijom na poslu, opisao je tri obrasca sagorevanja:

1) Frenetični tip – Sagorevanje usled preopterećenja

Ovo je klasična slika sagorevanja. Frenetični tip sagorevanja se javlja kod ambicioznih, posvećenih ljudi koji reaguju na stres tako što rade i ulažu se više – često na štetu svog zdravlja i odnosa. Neretko zanemaruju svoje granice i vezuju samopoštovanje za profesionalno postignuće. S vremenom, trud se pretvara u iscrpljenost.

2) Nedovoljno stimulisan tip – Sagorevanje usled nedovoljne stimulacije

Ovde sagorevanje ne nastaje zbog preopterećenja ili stresa, već zbog nedostatka smisla i profesionalnog rasta. Ljudi na poslu osećaju dosadu, monotoniju i nezainteresovanost. Zadaci deluju ponavljajuće, besmisleno ili u neskladu s njihovim sposobnostima i vrednostima. S vremenom, počinju da rade površnije i razmatraju promenu profesije.

3) Istrošeni tip – Sagorevanje usled rezignacije

Ovaj tip se često javlja u krutim, birokratskim ili sistemima koji se percipiraju kao nepravedni. Nakon što su se iskustva u kojima su se osećali nemoćno ponavljala, ljudi postepeno odustaju. Emocionalno se isključuju i prestaju da veruju da njihovi postupci mogu da naprave razliku. Dolazi do povlačenja, pasivnosti i osećaja da ništa što rade, zapravo, nije važno.

Farber je primetio da su nedovoljno stimulisani i istrošeni tip sagorevanja danas sve češći.

Tri lica sagorevanja: Svaki tip se drugačije nosi sa stresom i frustracijom na poslu.

Kratak upitnik za samorefleksiju

(Nije dijagnostički alat)

Pitanja u nastavku namenjena su samorefleksiji, a ne dijagnostifikovanju sagorevanja. Obratite pažnju na to koliko vam svaka tvrdnja deluje tačno: retko, ponekad, često, gotovo uvek.

Frenetični obrazac (preopterećenje)

Kada se pojave teškoće na poslu, ulažem pojačan napor da ih razrešim.
Guram sebe preko zdravih granica kako bih ispunio/-la zahteve posla.
Zanemarujem svoje potrebe/privatni život kada mi zadatak deluje važan ili hitan.
Moj osećaj lične vrednosti snažno je povezan s tim koliko postižem na poslu.

Obrazac nedovoljne stimulisanosti

Posao mi ne omogućava da koristim ili razvijam svoje sposobnosti. Imam osećaj da stagniram.
Voleo/-la bih da moj posao ima više smisla ili da me više podstiče na učenje i razvoj.
Osećam da sam prerastao/-la posao koji radim.
Razmišljam da mi je potrebna promena profesije.

Obrazac istrošenosti (rezignacija)

Kada se pojave teškoće na poslu, sklon/-a sam povlačenju umesto hvatanju u koštac s njima.
Jedva čekam kraj radnog dana.
Imam osećaj da moj trud ne pravi nikakvu razliku.
Prestao/-la sam da očekujem da će se išta smisleno promeniti na mom poslu.

Svoje odgovore posmatrajte s radoznalošću. Oni su putokazi, a ne dijagnoza. Oni ne govore o tome ko ste vi i da li imate sindrom sagorevanja, već mogu da ukažu na to kakav je vaš trenutni odnos prema poslu. Neka vam posluže kao početna tačka za razmišljanje: šta me ovde iscrpljuje, šta mi nedostaje i šta pokušavam da sačuvam?

Sagorevanje na poslu: Zašto je danas toliko rasprostranjeno?

Faktori vezani za sam posao i organizaciju u kojoj radimo nesumnjivo igraju važnu ulogu. Tu spadaju: priroda posla, visoko radno opterećenje, kratki rokovi, nejasna očekivanja, međuljudski konflikti, manjak autonomije, mikromenadžment, prekomerno praćenje učinka i metrika, kao i neusklađenost između uloženog truda i nagrade — bilo da je reč o finansijskom, društvenom ili ljudskom priznanju.

Čest razlog sagorevanja je i jaz između ličnih vrednosti i ciljeva organizacije, kao i osećaj da moramo da kompromitujemo sopstvenu etiku zbog ograničenja sistema u kojem radimo.

Ipak, sagorevanje danas ne možemo u potpunosti razumeti ako ga posmatramo izolovano od društva u kojem živimo. Ono je duboko oblikovano širim društveno-ekonomskim i kulturnim kontekstom:

Savremeni ekonomski sistem prioritizuje produktivnost, profit i rast. Nesigurnost zaposlenja, kratkoročni ugovori i kontinuirana evaluacija stvaraju pritisak da budemo stalno „zapošljivi“, fleksibilni i i spremni na prilagođavanje. Štaviše, kad ove zahteve internalizujemo, svaki trenutak koji nije „produktivan“ ili posvećen samousavršavanju može se doživeti kao „izgubljen“. Zato se odmor često posmatra kao lenjost i prati ga krivica. Pored toga, osećaj da smo lako zamenljivi često otvara pitanje smisla.
Globalizacija povećava konkurenciju i briše granice radnog vremena. Naš klijent, tim ili šef mogu biti na drugoj strani planete, u različitoj vremenskoj zoni, što podstiče stalnu dostupnost i otežava pravi odmor i psihološko isključivanje od posla.
Tehnološke promene olakšavaju komunikaciju, ali po cenu dodatnog zamagljivanja granica između posla i privatnog života, i „digitalnog zamora“. Stalni dotok informacija i poruka doprinosi kognitivnom preopterećenju. Takođe, brz razvoj tehnologije utiče na to da se radne uloge brzo menjaju – veštine koje su bile relevantne pre nekoliko godina danas mogu biti zastarele, što stvara pritisak da kontinuirano učimo.
Kultura stalnog poređenja i postignuća podstiče uverenje da treba da „imamo sve“ („have it all“) i da neprestano težimo ka nečemu višem. Multitasking postaje norma, tempo života se ubrzava, a odnosi s drugima postaju krhkiji. Kako socijalna podrška slabi, nezadovoljstvo može postati hronično, a iscrpljenost tiha, ali postojana.

U ovakvom okruženju, poruka koju mnogi od nas čuju jeste: Radi više. Budi bolji/-a. Nemoj stati.
S vremenom, to stvara hroničnu tenziju između onoga ko smo mi i šta sistem traži od nas.

Sagorevanje kao kriza smisla

Iz konstruktivističke perspektive, sagorevanje često uključuje i krizu smisla.

Mi dajemo smisao svojim životima kroz narative koje smo razvili. Sagorevanje se može javiti kad se ovi narativi uruše. Npr. kad

„Ja sam neko ko pomaže ljudima“ postane „Ja sam šraf u pokvarenoj mašini“.

Svaki tip sagorevanja odražava različit odgovor na svet koji nam je sve manje smislen ili razumljiv:

Priče po kojima živimo

Podjednako važan je i naš unutrašnji glas:

Moram uvek biti jak/-a.
Odmaranje je slabost.
Moja vrednost zavisi od mojih rezultata.
Ne postoji alternativa.

Jer, mi nismo samo naratori ovih priča. Mi se aktivno upravljamo prema njima. One nam često neprimetno crpe energiju i doprinose osećaju da su nam mogućnosti sužene.

Konstruktivistički put napred

Posmatrano kroz konstruktivističku prizmu, sagorevanje nije slabost – ono je signal.

Sagorevanje signalizuje:

Oporavak od sagorevanja ne svodi se samo na odmor ili tehnike za smanjenje stresa. On podrazumeva i promišljanje i rekonstrukciju našeg odnosa prema radu:

Sagorevanje usled preopterećenja poziva na popuštanje pravila koja vezuju našu ličnu vrednost za produktivnost.
Sagorevanje usled nedovoljne stimulacije otvara prostor za istraživanje naših vrednosti i mogućih drugih profesionalnih puteva.

Sagorevanje usled rezignacije poziva na osnaženje osećaja agensnosti, izbora i lične moći, tj. razvoj uverenja da ipak možemo nešto da učinimo.

Od iscrpljenosti do novog smisla...

Sagorevanje se obično razvija tiho, ali ne mora da se završi slomom. Razumeti šta nam se dešava često je prvi korak ka rešenju.

Ono što osećamo kao psihološku iscrpljenost ponekad predstavlja poziv na stvaranje novih značenja i perspektiva, a time i novih mogućnosti. Razgovor s nekim ko nije deo sistema u kojem ste se iscrpeli često može biti prvi prostor u kojem se pojavljuju novi uvidi. Ako želite da ovo dalje istražite, saznajte više o individualnoj psihoterapiji.

Literatura:

EU-OSHA (2025). OSH Pulse Survey 2025: Occupational safety and health in European workplaces – Stress and mental health at work.European Agency for Safety and Health at Work
Edú-Valsania, S., Laguía, A., & Moriano, J. A. (2022). Burnout: A Review of Theory and Measurement. International Journal of Environmental Research and Public Health, 19(3), 1780.
Schaufeli, W. B., Leiter, M. P., & Maslach, C. (2009). Burnout: 35 Years of Research and Practice. Career Development International, 14 No. 3, 204-220.
Farber, B. A. (2000), Introduction: Understanding and Treating Burnout in a Changing Culture. Journal of Clinical Psychology, Volume 56 (5), 589–594.
Farber, B. A. (2000), Treatment Strategies for Different Types of Teacher Burnout. Journal of Clinical Psychology, Volume 56 (5), 675–689.